Место на којем се данас налази Саборвна црква у Београду, посвећена Светом архистратигу Михаилу, несумњиво чува своју харизму још из касног средњег века и оног времена када је ту подигнут први храм. Означено као простор са којег су верници упућивали своје молитве Богу, оно је током XVI, XVII и XVIII века мењало изглед сходно сакралним грађевинама које су ту подизане или обнављане. Последња црква, пре данашње, сазидана је 1728. године, а забележена је као једини православних крам који је опстао у Београду за време турске владавине, односно пре доношења хатишерифа и успостављања унутрашње аутономије у Србији.
У опширној монографији о Саборној цркви историчар уметности Бранко Вујовић наводи, између осталог, да су многи значајни догађаји за српски народ управо на овом месту обележавани – са цркве се огласило прво звоно у, од Турака ослобођеном, Београду; ту је обављено „свечано миропомазање Милоша Обреновића за кнеза Србије, првог кнеза после Косова“; затим краља Милана I Обреновића; крунисање Петра I Карађорђевића. У овом храму се чувају мошти знаменитих Срба – цара Уроша, деспота Стефана Штиљановића, а ту су и гробнице кнеза Милоша и Михаила Обреновића, док испред улаза у цркву почивају два српска просветитеља – Достије Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. У цркви су, уз неколико знаменитих црквених високодостојника, владика и митрополита, сахрањена и два српска патријарха: Гаврило Дожић и Викентије Проданов.
Каи и за многе друге велелепне грађевине у Београду, захвалност за подизање нове Саборне цркве дугујемо кнезу Милошу, владату који је водио земљу напред, непрестано загледан у Европу. Он је, уз остало, подизањем нових грађевина желео да покаже приближавање европском архитектонском духу. Ипак, пре него што је 22. јула 1836. године издао наредбу да се отпочне са рушењем старе цркве из 1728. године и изврше припреме за подизање нове, Милош је обавио многе консултације, са Совјетом и другим званичницима, о томе да ли је за новац који је намењен овом здању боље звршити обнову старог, постојећег или сазидати нови храм. Када је одлучено да се подигне нови храм, направљена је лицитација како би се добила најповољнија понуда тадашњих грађевинских мајстора. У Архиву Србије чува се документ у којем је забележено да је „склопљен уговор са панчевачким мајсторима за изградњу Саборне цркве за суму од 31.000 форинти“. Тако је априла 1837. започета градња нове цркве према плановима Фридриха Адама Кверфелда, а завршена је 1840. године. Затим је уследило унутрашње декорисање које је потрајало до 1845. године.
Црква је архитектонски уобличена спретним уклапањем два стила – класицистичког и барокног. И управо ти барокни елементи звоника са својом карактеристичном позлатом, чине ону препознатљивост Саборне цркве која се уочава као једна од најлепших визура Београда. Она је била инспирација многим уметницима за настанак различитих ведута Београда, најчешће рађених графичким техникама.
За украшавање унутрашњости цркве везана су два изузетна српска уметника XIX века, образована у Бечу – Димитрије Аврамовић (1815-1855), који је насликао иконе на велелепном иконостасу и живописао храм (убацивши и свој аутопортрет у композицију „Беседа на гори“), и вајар Димитрије Петровић (1799-1852) који је радио дуборез. Касније делове живописа извео је Анастас Стефановић, који је уз то урадио и икону св. Саве над гробом митрополита Михаила.
Ризница Саборне цркве у Београду чува драгоцености непроцењиве вредности – од икона, реликвија и црквених сасуда, до старих књига и свештеничких одежди.
Харизму коју вековима чува саборна црква, српски народ се труди да одржи. Сталним конзерваторским радовима и обнављањима ова светиња непрестано зрачи необичним сјајем. Као култно место, посебно последње деценије двадесетог века, Саборна црква је постала нека нова инспирација и српској омладини.
Извор: New Review JAT Airways, April 2005
Текст: Споменка Јелић Медаковић
Галерија
