Srešćemo se na Sretenje

Praznici su za državu kao rođendani i godišnjice za porodicu. To su dani kada se neka zajednica podseća velikih i važnih događaja u svojoj istoriji. U slučaju države, njen dan ukazuje na to kojim se događajima i vrednostima daje prvenstvo. U slu­čaju Srbije i Sretenja (15. februar), u pitanju je dan koji otelotvoruje dvo­struku poruku.

Zapravo, Prvi srpski ustanak 1804. godine i demokratski ustav iz 1835. godine dva su vida borbe za slo­bodu. Prvi je oružana borba protiv ogromne sile turske carevine, a dru­gi je politička borba ustavnim sred­stvima. Najveći svetski istoričar tog vremena Leopold fon Ranke shvatio je veličinu srpskog ustanka i napisao je o njemu knjigu Srpska revoluci­ja. Taj ustanak je bio malo istorijsko čudo. Srpska revolucija bila je i pr­vi uspešni samostalni ustanak jed­nog malog naroda protiv jedne velike carevine. Grci su svoj rat za nezavi­snost počeli 1821. godine.

Nigde drugde se dva takva doga­đaja nisu tako vremenski preklopila. Osim toga, nijedan drugi datum ne­ma takav objedinjujući karakter. On spaja u sebi borbenu, herojsku tra­diciju sa tradicijom primene najvi­ših civilizacijskih vrednosti kakve su demokratija, ljudska prava i slobode.

Za Sretenje su vezane neke od najlepših priča srpske prošlosti. To je, pre svega, priča o narodu koji se za života jedne generacije uzdigao iz statusa poniženih i diskriminisa­nih podanika stranog despotskog režima u stanje jednog naroda ko­ji uvodi najnaprednije zakonske te­kovine svog vremena. To je priča o narodu koji se iz pepela propasti Prvog srpskog ustanka 1813. uzdiže već 1815. godine, kada je izbio Dru­gi srpski ustanak, koji je kombina­cijom vojnih pobeda i velike diplo­matske veštine kneza Miloša doneo autonomiju mladoj srpskoj državi, koja je faktički značila državnost. Knjaz Miloš, vođa Drugog srpskog ustanka, bio je ćudljivi i vlastoljubi­vi vladar, ali je imao svest kada tre­ba da se menja zbog višeg državnog interesa. Makar i nevoljno, pristao je na Sretenjski ustav, nepodnošljivo sloboduman ne samo za njega već i za Austriju i Rusi­ju. Ruski diplomata je taj ustav nazvao „francuski rasad u srpskoj šumi“, jer je bio najdemokratskiji ustav tog vremena istočno od Francuske i Belgije. Pod pritiskom Rusije i Austrije kn­jaz Miloš je veoma brzo ukinuo Sretenjski ustav, što mu nije teško palo. Iako taj ustav nije dugo trajao, postavio je demokratske horizonte. Već u sledećoj generaciji (1869) Srbi su dobili praktično opšte pravo glasa za muškarce, opet među prvima u Evropi. Srbija nije slučajno postala magnet za use­ljavanje ne samo Srba već i drugih naro­da iz regiona, pa i iz cele Evrope. Nijedna evropska zemlja u XIX veku nije procentual­no imala toliki priliv imigranata kao Srbi­ja. Ona je bila „raj siromašnog čoveka“, ka­ko ju je nazvao jedan britanski novinar tog vremena, Herbert Vivijan.

Da li možemo da ponovimo taj uspeh? Da uzdignemo zemlju u nepovoljno vreme i dovede­mo je u stanje najnaprednije zemlje regiona, obećanu zemlju sa useljenike sa svih strana, kao što su uči­nili naši preci iz 1804. i 1835. i celog XIX veka? Mož­da nas u tome nadahne podsećanje na njih. Makar povremeno.

Izvor: Elevate – The inflight magazine of Air Serbia, februar 2018.

Tekst: Predrag Marković, istoričar; Fotografija: Sputnik Srbija (Paja Jovanović)