Dolina reke Soče – Mesto za povezivanje sa prirodom

Slovenija se najbolje upozna sa – Nebesa. „Nebesa“ su porodični hotel, četiri moderno dizajnirane alpske kućice u planini, gotovo u nebesima, hiljadu metara iznad doline reke Soče, u nedirnutoj prirodi. Zašto su baš Nebesa najbolji uvod u Slo­veniju? U njima je sažeto sve što je Slovencima važno! To je ekološki čisto mesto, kao netaknut sneg, i energetski samostalno s vlastitim solarnim kolektorima, dizajnirano kao najbolji primeri skandinavske drvene arhitekture. Projektant, Rok Klanjšček, i sam rodom iz toga kraja, dobio je za taj projekat, nadahnut izvornim pastirskim planinskim izbama, mnogo stručnih priznanja.

U „Nebesima“ se luksuz manifestuje isključivo preko usklađenosti s prirodom. Planina i šuma, alpski vidici s velikih terasa, bez upadljivih elementa, staklo u velikim pločama s pogledom od kojeg zastaje dah... U tišini planinske osame tamo se živi i uživa neformalno, u kroks papučama koje se dobiju u kućici zajedno s pelerinom od čoje za sunčanje na terasi, a bicikli bolje pristaju od poršea, iako ima i jednog i drugog. Vlada komunalni duh, kao u luksuznom planinarskom domu. U vinskom podrumu gosti mogu sami da se posluže vinom iz Goriških brda, zlatnim lokalnim planin skim sirom tolminc, i pršutom na stalku koji sami seku...

Sa terase „Nebesa“ pogled se pruža na zelenoplavu, čistu planinsku reku i Kobarid, malo turističko mesto s lokalnim muzejom koji su posetili bezbrojni svetski uglednici. Odmah nakon otvaranja, sredinom devedesetih, dobio je nagradu Evropskog saveta za promociju evropskog kulturnog nasleđa.

Italijansko ime za Kobarid je Caporetto, što je u italijanskom jeziku već gotovo stotinu godina sinonim za stravičnu tragediju, italijanski Armagedon, koji se dogodio 1917, za vreme Prvog svetskog rata. Na frontu na reci Soči poginulo je više od trista hiljada vojnika.

No, baš kako je to zamislio Ernest Hemingvej, koji se tu borio kao dobrovoljac, napisavši zatim roman Zbogom oružje, prizivajući nakon svih tih bitaka večni mir u Evropi, danas se linija fronta

nad Sočom (italijanski Isonzo) obeležava i slavi kao Put mira. Na jednoj od važnih kota Bitke za Soču, upravo iznad sela Livek kod „Nebesa“, na planinskom grebenu Kolovrat, napravljen je impresivan muzej na otvorenom u kome war buffs opsednuti Prvim svetskim ratom, kojih sve više dolazi u dolinu Soče, mogu satima ići kroz oču vane rovove iz Prvog svetskog rata, ulaziti u duboke bunkere, sedeti na osmatračnicama te s vrha posmatrati more i italijansku teritoriju Furlanije ili se spuštati strminom prema reci, putem kojim su se prikradali vojnici pod naletima kiše i snega pod punom opremom. Upravo na tom mestu bavarski bataljon predvođen kapetanom Romelom, koji je posle, u sledećem krvavom ratu, postao feldmaršal, probio je italijanski front, što je dovelo do katastrofe Caporetta.

Na samom ulazu u Nacionalni park Triglav, blizu Tolmina, na Javorci, kratkom šetnjom po uzbrdici penje se do čudesne crkvice Svetog duha. Crkvicu, najdirljiviji memento tog strašnog, velikog rata, izgradili su austrougarski vojnici. Jedan od oficira, Remigijus Gejling, bečki umetnik, napravio je nacrte u duhu secesije koja je te 1916. godine vladala u Beču. Crkva Svetog duha izgrađena je za osam meseci, usred rata, gotovo čitava je od drveta, s masivnim kamenim postoljem. Na njenim zidovima sunčevim zracima su urezana imena svih 2564 vojnika koji su tu poginuli. Među njima su prezimena s celog Balkana. Kao sakralni objekat za poginule svih veroispovesti, od prvog trenutka je živela u duhu ekumenizma. I danas se u njoj na Vidovdan održava pravoslavna liturgija. Navodno su se za vreme rata održavala bogosluženja i za Jevreje i protestante, a na ulazu stoji natpis Ultra cineres hostium ira non superest – Gnev neprijatelja ne nadživljuje pepeo pokojnika. Crkvica kao da ponavlja Hemingvejevo „Zbogom oružje!“

Dolina smaragdne Soče danas je mnogo više od spomen-područja, ne samo Prvog već i Drugog svetskog rata. Dolina je prvenstveno, kao i ostatak Slovenije, veliko ekološki čisto igralište za odrasle. Zimi je skijalište, a leti i u ranu jesen sa svakog od obližnjih visova „bacaju“ se zmajari, jer su vazdušne struje za to veoma povoljne.

Dok hodate uz reku, neprestano pored vas prolaze biciklisti koji se ovih dana, čini se, odlučuju čak i na osvajanje nižih vrhova Triglava. Tu je i mnoštvo alpinista, pecaroša, kajakša na divljim vodama s raznih strana sveta, a u vrelim danima ima i plivača, iako voda gotovo nikad nije toplija od 15 sepeni.

No, Dolina Soče mnogo toga nudi i običnim, rekreativnim šetačima. Sa „Napoleonovog mosta“ uređene staze vode do divnih slapova Veliki i Mali Kozjak pokraj Kobarida. Most iz 1750, dobio je naziv Napoleonov jer je preko njega marširala Napoleonova vojska.

Soča teče nepromenjene boje kao u to vreme i teško je zamisliti da u Evropi postoji toliko čista reka, tako blizu velikim urbanim centrima.

U belom renesansnom dvorcu Dobrovo pored Tolmina, gde se mogu razgledati muzej grafika Zorana Mušiča, poznatog slovenačkog slikara i kolekcija poslednjeg vlasnika dvorca, grofa Baguera, u vinskom podrumu je smeštena i vinoteka Brda koja promoviše teroar Goriških brda, verovatno najbolje slovenačke vinske regije. Vinoteka je nastala na inicijativu Aleša Kristančića, zvezde slovenačke vinske scene (i američke, gde su njegova vina veoma poznata). Udružio se sa svojom „konkurencijom“, Edijem i Marjanom Simčičem i mnogim drugima pa su uspeli da svoj vinski region ucrtaju na svetsku mapu, naročito zato što vinovu lozu uglavnom uzgajaju organski i proizvode vina koja izražavaju podneblje.

Kao što se uzajamno podržavaju vinari, povezani su i glavni slovenski kuvari. Tomaž Kavčič, najizgledniji slovenački pretendent na Mišlenovu zvezdicu, odnedavno vlasnik divnog lovačkog dvorca Zemono, spremno i oduševljeno preporučuje Hišu Franko u Dolini Soče, kraj Kobarida, kao drugi ambiciozni slovenački restoran koji vredi posetiti.

Po jednoj od lokalnih legendi, kad je Hemingvej bio ranjen, oporavljao se i pisao u Hiši Franko, tada vrhunskoj, ali običnoj gostionici, u prirodi, uz drvored pored reke. Iza kuće, koja je već treću

generaciju ugostiteljski objekt porodice Kramar, uzgaja se divlje i začinsko bilje i jestivo cveće za ukrašavanje i pripremu delicija Ane Franko. Ona je glavni kuvar Hiše Franko. Školovana je u Italiji, gde je završila diplomatsku akademiju i ubrzo dobila posao u Briselu. Ali, zaljubila se u Valtera Kramara i počela da uči kuvanje. Sad je već i predavačica, putuje po svetu i kuva na važnim gastronomskim događajima i na venčanjima poznatih i slavnih po austrijskim i italijanskim dvorcima. Ukratko, Ana je jedan od razloga što je „biblija kulinarstva“, časopis Bon Apeti, Sloveniju proglasio skrivenim gastronomskim draguljem Evrope.

 

Izvor: Elevate – The inflight magazine of Air Serbia, septembar 2015.

Tekst: Nada Mirković; Fotografija: charmingslovenia

bkcGalerija

thumbnailthumbnail

bkcKontakt

Balkanski Kulturni Centar
Blagoja Parovica 73/4
11030 Beograd
Tel: (+381) 011/7700-778
Mob: (+381) 064/116-5151

e-mail: bkc.serbia@gmail.com