Подгорица

Подгорица - град Балкана чија се богата и бурна историја огледа у његових пет имена (Birziminium, Alata, Рибница, Подгорица и Титоград) - најбоље осликава кораке којима је прошла Црна Гора да би постала једна од најатрактивнијих туристичких земаља данашњег Балкана. Подгорица је главни град, затим политички, културни и привредни центар који се налази у јужном делу Црне Горе и средиште је општине на ушћу Рибнице у Морачу.

Насеље Подгорица се помиње први пут 1326. године у једном которском документу, али је знатно старијег порекла. Најстарији становници области која је данас позната као Црна Гора јесу била илирска племена, као и у највећем делу данашњих балканских држава. Тадашње име града је било Birziminium и налазио се на ушћу Рибнице у Морачу. У 09. години су га освојили Римљани, да би биле илирска племена била маргинализована и асимилована масовним досељавањем Словена у V и VI веку.

Неки од најстаријих остатака су из римског доба, из ког потичу и остаци старог града Дукље. Наиме, Дукљу у историјским изворима први пут помиње Птоломеј у II веку пре Христа и наводи да се налази око 3 км северозападно од данашњег центра Подгорице, на месту где се Зета улива у Морачу. Заправо сматра се да су постојала два илирска племена на овим просторима пре долазака Римљана - Лабеати и Доклеати - и да су они непосредно утицали на настанак ова два насеља. Лабеати су насељавали подручје од Скадра до Подгорице, док су се Доклеати налазили у долини реке Зете и њихово највеће насеље је била управо Дукља. Ова два племена су се разликовала, јер је прво имало изузетно развијену војну организацију живота, а друго се усредредило на брз економски успон захваљујући повољности услова у којима су живели.

У време почетка распада Римског царства, на ове просторе долазе Словени и Авари, чији су интереси били против византијских, што је резултирало сталним борбама, током којих је Дукља срушена. Од 602. године, нема више помена о њој као живом и активном граду. После апсолутног насељавања Словена у XI веку, град је назван Рибница, по истоименој реци, и у њему се родио Стефан Немања. Осим тога, касније су словенски досељеници основали Кнежевину Дукљу, која је постала независна од Византије 1042. године. Убрзо после тога је постала краљевина и ширила се на околна подручја. Назив Рибница и Подгорица се упоредо користе све до XV века. Треба напоменути да Подгорица потиче од имена брда Горица у северном делу града и настало је свешћу народа да се град налази управо под-Горицом.

У раном средњем веку овај регион је био под влашћу локалних породица и средњовековне српске државе, све док га Турци нису окупирали 1499. године. Ипак, у склопу Османлијског царства Црна Гора је остала релативно аутономна, јер је било дозвољено локалним племићким породицама да владају својим областима уз мало уплитање османлијских власти. Без обзира на то, окупација никад није била прихваћена што је довело до неколико устанака. Османлије су коначно поражене у касном XVII веку. Године 1878. одлуком Берлинског конгреса, Подгорица је припојена Кнежевини Црној Гори. Под Петром I и Петром II Петровићем - Његошем, Црна Гора се напокон ујединила и постала теократија.

У XX веку, Никола I је значајно проширио и модернизовао Кнежевину, након што је добио признање о независности од Османлијског царства 1878. године. Устав је потписан 1905. године, земља постаје краљевина 1910., а Цетиње главни град Црне Горе.

Током балканских ратова 1912. и 1913. године, Црна Гора је успела у потпуности да збаци Турке, да би се придружила Србији у Првом светском рату. Дана 26. новембра 1918. године, Подгоричка Народна скупштина је прогласила уједињење са Србијом у чијем је саставу остала све до 1941. када су њену независност прогласили нацисти. Иначе, Скупштина је том приликом збацила династију Петровића, њена имања прогласила за народно добро и прокламовала уједињење са Србијом, а преко ње и са осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Изабрала је и Извршни народни одбор, којем је предала врховну власт.

Током Другог светског рата, активна партијска организација тадашње Подгорице слала је у партизане борце и разни материјал, одржавала везу са албанским комунистима у Скадру и организовала честе диверзије у непосредној близини града. За Народне хероје проглашена су 52 борца са ових простора. Стара Подгорица је разорена ваздушним бомбардовањем, а по ослобађењу од стране југословенских партизана 18. децембра 1944. године, изграђен је нови град на савременој урбанистичкој основи који је назван Титоград (13. јула 1946. године). Подгорица мења своје име у част председника Јосипа Броза Тита, а Црна Гора постаје република у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Током ових година основане су неке од најважнијих институција: Универзитет „Вељко Влаховић“ (1974. године), Црногорска академија наука и умјетности (1976. године), Историјски, Пољопривредни и Институт за техничка истраживања и други.

Након колапса Југославије 1992. године, Црна Гора остаје сама са Србијом у новој Савезној Републици Југославији. Током рата од 1991. до 1995. године, тензија између Србије и Црне Горе непрестано расте, што је 1996. резултирало заменом динара за немачке марке у Црној Гори, а касније и за евро. Тиме се Црна Гора ослободила од економске везе са Београдом и створила много већу независност. Савезна Република Југославија је замењена заједницом Србије и Црне Горе 2003. године, али је убрзо мирним путем ова заједница раскинута и Црна Гора је стекла незавнисност 03. јуна 2006. године са Подгорицом као главним градом.