У XIV веку, док су Енглеска и Француска водиле стогодишњи рат, балканске државе су се бориле са Османским царством. У време када је територија Византије, ослабљене после Четвртог крсташког похода, била подељена међу католичким владарима, Краљевина Србија постаје важан чинилац. Након што је краљ Душан успешно извео низ војних похода против суседа, и тиме значајно проширио своју територију и од Србије начинио доминантну регионалну силу, крунисан је 1346. године за цара тако зачетог српског царства.
Свестан претње коју су за европске монархије представљале Османлије на истоку, Душан је почео припреме за крсташки поход. Намеравао је и да окупи хришћанске краљеве и заустави муслиманске освајаче, а Цариград да узме за себе. Неочекивано се разболео и умро пре но што је успео да оствари своје велике амбиције, а царство се након пораза од Османлија и смрти Душановог сина распало на феудалне државе. Од држава наследница, Моравска Србија, којом је владао кнез Лазар, била је највећа и најутицајнија, а Лазарева војска се борила против Османлија на Косову Пољу, у бици која је касније постала битан елемент у српској култури. Обе земље су тог дана изгубиле своје владаре. Напредовање Османлија је заустављено, а захваљујући бројности турске војске и готово потпуном уништењу српске, једна по једна све српске кнежевине постале су вазалске земље Османског царства.
Након Косовске битке и погибије кнеза Лазара, трон Србије наследио је његов тада још малолетни син Стефан Лазаревић. Када су 1389. године Србију напали Угри, Стефанова мајка, у улози регента, прихватила је положај вазала у Османском царству да би заштитила земљу. У том својству се касније и Стефан борио на њиховој страни. Султан, и његов зет у то време, великодушно га је за то наградио поседима Вука Бранковића, и тако, први пут после више година, поново под једном управом окупио већину српских земаља. Године 1402. Стефан Лазаревић добио је титулу деспота, чиме се завршила педесет година дуга силазна путања српске државе, још од смрти цара Душана.
Деспот Стефан Лазаревић је Србију ојачао политички, економски, културно и војно. Представио је „Законик о рудницима“ и рударство учинио окосницом српске привреде. У време његове смрти Србија је била један од највећих произвођача сребра у Европи, а рудник Ново брдо највећи на Балкану. Захваљујући дипломатским вештинама, од свог новог савезника, угарског краља, добио је контролу над Мачвом и Београдом, који је знатно проширио и начинио престоницом Србије. Стефан је био велики поклоник уметности и културе, пружао је уточиште ученм људима из Србије и околних земаља које су окупирали Турци. И сам је био писац и песник, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“, посвећено његовом брату Вуку. За његове владавине појављују се прве назнаке ренесансе у српској култури.
Ипак, његов највећи ктиторски допринос свакако је манастир Манасија. Деспот Стефан је подигао манастир Манасију као свој маузолеј, но у својој раскоши његово коначиште је превазишло све што је саградио у области Поморавља. Манасија се истиче и ретком особеношћу - са својим одбрамбеним системом кула и бедема, манастирски комплекс представља јединствени спој манастира и утврђења. То је била неопходна мера опреза, јер је у региону расла моћ Османлија и опасност од новог рата са снажним јужним суседом била је реалност. Утврђење има једанаест кула и посебно брањени део на источној страни, где је и дванаеста кула. Куле су повезане одбрамбеним бедемима, са посебним прелазом на четвртом нивоу сваке, да би браниоци могли неометано да се крећу утврђењем. Заштићени одбрамбени балкони (машикуле) још су једна реткост за српско војно градитељство и у томе се види утицај Византије.
Сам манастир, односно манастирска црква, посвећена Светом Тројству, припада моравској школи, завршном градитељском и сликарском стилу у српској средњовековној архитектури, насталом у Раваници, задужбини кнеза Лазара. Моравска школа се од претходних разликује по својој раскоши. Декоративна камена пластика моравске школе најоригиналније је уметничко достигнуће Србије у средњем веку. За ову школу су карактеристични украсни елементи с типичном геометријском арабеском са стилизованим флоралним орнаментима. Украсни камен у боји доприносио је живописности грађевине.
Манастирска црква се састоји од два засебна дела, нартекса и лађе(улазног и централног дела). Основа је у облику уписаног крста и наткривена је с пет купола. Грађена је од блокова пешчара, што је необично за моравска школу, коју карактерише наизменично ређање камена и опеке. Монашке спаваонице и трпезарије су такође унутар зидина, као и остаци древних рушевина.
У унутрашњости Манасије посетиоци могу да виде сачувану једну трећину оригиналног живописа. На фрескама, за које се сматра да су уметнички врхунац Византије и Балкана у XV веку, приказани су различити ликови и догађаји, укључујући циклус Великих празника, Страдање Христово, чуда и приче из јеванђеља, ту су и сцене из живота Богородице, представа Причешћа апостола је у олтару, а у мањим куполама су фреске пророка и анђела. Декоративни стил фреско сликарства карактерише приказ библијских ликова у тада савременим позносредњовековним одеждама. Резултат је предиван, али је и анахрон. Од очуваних фресака најзанимљивије је ктиторска композиција на западном зиду главног дела цркве на којој деспот Стефан држи у једној руци повељу а у другој модел манастира. Врхунац уметничког достигнућа Манасије је фреска Светих ратника са позлаћеним ореолима, деловима одеће и војне опреме, на азурноплавој позадини. Посебно је вредна, јер се види како је изгледала одећа и наоружање у Србији XV века.
Као део ктиторске улоге деспота Стефана, неколико година по завршетку изградње манастира Манасија, ту је основана преписивачка радионица, позната као ресавска школа (по називу Ресава, другом уобичајеном имену манастира Манасије), чиме се манастир позиционирао на мапи средњовековне Србије као важан културни и образовни центар.
Биограф деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф, описао је како је деспот, када је био дечак, гледао градњу задужбине свог оца и тада рекао: „Већу и лепшу ја ћу подићи.“ Као једна од најсветлијих тачака српске средњовековне архитектуре, Манасија је свакако била испуњење тог обећања. Нажалост, после његове смрти, свеприсутна османлијска претња се обистинила и само тридесет година по изградњи Манасија је пала у непријатељске руке. У наредним столећима је паљена и пустошена, а тврђаву је користила османска војска. Али, царство је пало, као и сва царства, а Манасија је постала активан манастир, док су утврђени бедеми сада ту још само као декор.
Извор: Elevate - The inflight magazine of Air Serbia, April 2015
Текст: Стефан Кондић
Галерија
