Пер Јакобсен – Поклонио сам Данцима великог Андрића

Пер Јакобсен, 82-годишњи дански лингвиста и преводилац, инострани члан САНУ, дошао је у Београд поводом обележавања стогодишњице дипломатских односа Данске и Србије. Екипу Елевејта, који радо чита док лети Ер Србијом, угостио је у хотелу Москва, у којем је редован гост.

Јакобсен се уклапа у амбијент вишејезичног жамора и радосне енергије популарне београдске станице за све оне који би да размене живу, паметну реч. Скроман, као што може да буде само уман човек, тих, јер зна да гласност није показатељ разума, врло је приметан у својој неупадљивости.

Овдашњој јавности познат је као преводилац Андрића, Крлеже, Александра Тишме, Миодрага Булатовића, Ранка Маринковића, Данила Киша, Видосава Стевановића, Дубравке Угрешић... Али и по томе што је на универзитету у Копенхагену основао Катедру за српскохрватски језик и српску и хрватску књижевност, залажући се за јединственост тог језика. Он, чини се, мири завађене кроз језичке сличности...

 

Како сте се сусрели са српским језиком?

– Сасвим случајно. Године 1957. путовао сам возом за Атину, али сам пожелео да видим нешто ново, непознато. Сишао сам са воза и остао у Београду недељу дана. Кад сам се вратио у Копенхаген, променио сам факултет. Студирао сам медицину, а након боравка у Београду уписао сам славистику и врло брзо добио стипендију за Југославију. И вратио се овамо, пре тачно 60 година.

 

Колико се Београд променио од тада?

– Остао је исти по духу, иако има много нових зграда, као и рушевина.

 

Шта су главне разлике, али и сличности између Данске и Србије?

– Ми смо мирнији, овде све мора да буде драма. (смех) Код нас је све мало тише.

 

Да ли се то види и у језицима, кажу да је српски језик груб?

– Могао би се тако описати. За дански изговор је карактеристично гутање слогова и скраћивање речи, што чинимо да нам буде лакше и комотније. Али у српском језику изговор је константан, што га чини лаким за учење. Ипак, има неких сличности који се не тичу конкретно језика, већ оних који су се њиме бавили. Један наш лингвиста, Расмус Раск, упознао се са Вуком Стефановићем Караџићем у Петербургу, негде 1818. Људи су се питали шта им је било заједничко, јер је Вук бележио народне песме, а Раск је био чисти лингвиста, у потрази за пореклом језика. Испоставило се да су обојица желели реформу језика по принципу „пиши као што говориш, читај као што је написано“, што није било могуће применити у данском. А Вук је успео. Раск га описује као „одличног Србина“.

 

Ипак се овде стручна јавност дели на две струје, једну која глорификује Вука и другу која тврди да је осиромашио српски језик?

– То је опет та ваша драма. (смех)

 

Каква су била запажања вашег земљака Ханса Кристијана Андерсена приликом пропутовања овим просторима?

– Био је одушевљен и то је овако описао: „Колико има лишћа у овим шумама, толико има песме на уснама овог народа.“ И превео је чак три народне песме 1842. године.

 

Преводили сте нашег јединог нобеловца, Иву Андрића, на дански...

– Превео сам три приповетке: Пут Алије Ђерзелеза, Причу о кмету Симану и Мост на Жепи. Али та мала књига је објављена неколико месеци пре него што је Андрић добио Нобелову награду. Андрић ми је био егзотичан, а истовремено некако познат, присан. Код њега сам осећао исто што осећам и у овдашњој атмосфери.

 

Сматрате да би се Андрић читао и да није добио Нобелову награду?

– Нобелова награда није никаква квалификација, јер постоји толико одличних писаца који је нису добили. Али код Андрића је квалитет неоспоран и мислим да би био исто толико читан на овим просторима и да није награђен. У Данској је једно време палило то што је добио Нобелову награду, али више не.

 

Шта мислите, зашто је овде вечито актуелан?

– Мислим да свака нација мора да има неког свог великог представника. Поготово ако је у дилеми између два света, чега увек има код Андрића, који обрађује ту граничну област. Наравно, и његове књижевне вредности су од значаја.

 

Која је вама његова књига најдража?

– Травничка хроника, јер је то врло слојевита књига. То је и психолошки роман и хроника и бави се ми-товима. Ове црте Андрић увек има у својим делима, али нигде нису тако испреплетане.

 

Којих српских писаца неоправдано нема у данском преводу, по вашем мишљењу?

– Милош Црњански и Борислав Пекић се, нажалост, не налазе међу писцима које је данска читалачка публика имала прилику да упозна.

 

Како је дошло до тога да постанете члан Српске академије наука?

– Једноставно. Предраг Палавестра је то предложио, академици су гласали... Осећао сам се почаствовано, иако, или баш зато, што је то било у несигурно време, 1989.

 

Да ли пишете на српском или преводите са данског?

– Пишем директно на српском, али латиницом. Лакше се чита због неких карактеристичних црта. Објављујем и на енглеском, помало и на немачком, а у последње време све више и на данском, о свом презимењаку Јенсу Петеру Јакобсену, писцу и песнику из XIX века. Био је у исто време и реалиста и романтичар. Писао је и о сањарењу, и о атеизму, али није био активиста, већ је остављајао читаоцу да суди. Он је моја стара љубав, још из гимназије.

 

Извор: Elevate – The inflight magazine of Air Serbia, фебруар 2018.

Текст: Драгана Николетић; Фотографија: Недељник