Per Jakobsen – Poklonio sam Dancima velikog Andrića

Per Jakobsen, 82-godišnji danski lingvista i prevodi­lac, inostrani član SANU, došao je u Beograd povo­dom obeležavanja stogodišnjice di­plomatskih odnosa Danske i Srbi­je. Ekipu Elevejta, koji rado čita dok leti Er Srbijom, ugostio je u hotelu Moskva, u kojem je redovan gost.

Jakobsen se uklapa u ambijent vi­šejezičnog žamora i radosne energije popularne beogradske stanice za sve one koji bi da razmene živu, pamet­nu reč. Skroman, kao što može da bu­de samo uman čovek, tih, jer zna da glasnost nije pokazatelj razuma, vrlo je primetan u svojoj neupadljivosti.

Ovdašnjoj javnosti poznat je kao prevodilac Andrića, Krleže, Alek­sandra Tišme, Miodraga Bulatovi­ća, Ranka Marinkovića, Danila Ki­ša, Vidosava Stevanovića, Dubravke Ugrešić... Ali i po tome što je na uni­verzitetu u Kopenhagenu osnovao Ka­tedru za srpskohrvatski jezik i srpsku i hrvatsku književnost, zalažući se za jedinstvenost tog jezika. On, čini se, miri zavađene kroz jezičke sličnosti...

Kako ste se susreli sa srpskim jezikom?

– Sasvim slučajno. Godine 1957. putovao sam vozom za Atinu, ali sam poželeo da vidim nešto novo, nepo­znato. Sišao sam sa voza i ostao u Be­ogradu nedelju dana. Kad sam se vratio u Kopenha­gen, promenio sam fakultet. Studi­rao sam medicinu, a nakon boravka u Beogradu upisao sam slavistiku i vrlo brzo dobio stipendiju za Jugo­slaviju. I vratio se ovamo, pre tačno 60 godina.

Koliko se Beograd promenio od tada?

– Ostao je isti po duhu, iako ima mnogo novih zgrada, kao i ruševina.

Šta su glavne razlike, ali i slič­nosti između Danske i Srbije?

– Mi smo mirniji, ovde sve mo­ra da bude drama. (smeh) Kod nas je sve malo tiše.

Da li se to vidi i u jezicima, ka­žu da je srpski jezik grub?

– Mogao bi se tako opisati. Za danski izgovor je karakteristično gutanje slogova i skraćivanje re­či, što činimo da nam bude lakše i komotnije. Ali u srpskom jeziku izgovor je konstantan, što ga čini lakim za učenje. Ipak, ima nekih sličnosti koji se ne tiču konkretno jezika, već onih koji su se njime ba­vili. Jedan naš lingvista, Rasmus Rask, upoznao se sa Vukom Stefa­novićem Karadžićem u Peterburgu, negde 1818. Ljudi su se pitali šta im je bilo zajedničko, jer je Vuk bele­žio narodne pesme, a Rask je bio či­sti lingvista, u potrazi za poreklom jezika. Ispostavilo se da su oboji­ca želeli reformu jezika po princi­pu „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“, što nije bilo mo­guće primeniti u danskom. A Vuk je uspeo. Rask ga opisuje kao „od­ličnog Srbina“.

Ipak se ovde stručna javnost deli na dve struje, jednu koja glo­rifikuje Vuka i drugu koja tvrdi da je osiromašio srpski jezik?

– To je opet ta vaša drama. (smeh)

Kakva su bila zapažanja vašeg zemljaka Hansa Kristijana Ander­sena prilikom proputovanja ovim prostorima?

– Bio je oduševljen i to je ovako opisao: „Koliko ima lišća u ovim šu­mama, toliko ima pesme na usnama ovog naroda.“ I preveo je čak tri na­rodne pesme 1842. godine.

Prevodili ste našeg jedinog no­belovca, Ivu Andrića, na danski...

– Preveo sam tri pripovetke: Put Alije Đerzeleza, Priču o kmetu Si­manu i Most na Žepi. Ali ta mala knjiga je objavljena nekoliko mese­ci pre nego što je Andrić dobio No­belovu nagradu. Andrić mi je bio egzotičan, a istovremeno nekako poznat, prisan. Kod njega sam ose­ćao isto što osećam i u ovdašnjoj atmosferi.

Smatrate da bi se Andrić čitao i da nije dobio Nobelovu nagradu?

– Nobelova nagrada nije nika­kva kvalifikacija, jer postoji toliko odličnih pisaca koji je nisu dobi­li. Ali kod Andrića je kvalitet neo­sporan i mislim da bi bio isto toli­ko čitan na ovim prostorima i da nije nagrađen. U Danskoj je jedno vreme palilo to što je dobio Nobe­lovu nagradu, ali više ne.

Šta mislite, zašto je ovde ve­čito aktuelan?

– Mislim da svaka nacija mora da ima nekog svog velikog pred­stavnika. Pogotovo ako je u dilemi između dva sveta, čega uvek ima kod Andrića, koji obrađuje tu gra­ničnu oblast. Naravno, i njegove književne vrednosti su od značaja.

Koja je vama njegova knjiga najdraža?

– Travnička hronika, jer je to vrlo slojevita knjiga. To je i psiho­loški roman i hronika i bavi se mi­tovima. Ove crte Andrić uvek ima u svojim delima, ali nigde nisu ta­ko isprepletane.

Kojih srpskih pisaca neoprav­dano nema u danskom prevodu, po vašem mišljenju?

– Miloš Crnjanski i Borislav Pe­kić se, nažalost, ne nalaze među pis­cima koje je danska čitalačka publi­ka imala priliku da upozna.

Kako je došlo do toga da po­stanete član Srpske akademije nauka?

– Jednostavno. Predrag Palave­stra je to predložio, akademici su glasali... Osećao sam se počastvo­vano, iako, ili baš zato, što je to bi­lo u nesigurno vreme, 1989.

Da li pišete na srpskom ili pre­vodite sa danskog?

– Pišem direktno na srpskom, ali latinicom. Lakše se čita zbog nekih karakterističnih crta. Objavljujem i na engleskom, pomalo i na nemač­kom, a u poslednje vreme sve više i na danskom, o svom prezimenja­ku Jensu Peteru Jakobsenu, piscu i pesniku iz XIX veka. Bio je u isto vreme i realista i romantičar. Pisao je i o sanjarenju, i o ateizmu, ali ni­je bio aktivista, već je ostavljajao či­taocu da sudi. On je moja stara lju­bav, još iz gimnazije.

Izvor: Elevate – The inflight magazine of Air Serbia, februar 2018.

Tekst: Dragana Nikoletić; Fotografija: Nedeljnik